Привредни развој и изградња  Великог Шиљеговца

Великошиљеговчани нису никада били  чувени по неком занату. У турско доба најјаче је био заступљен, због обиља  шумског  дрвета, дрводељски занат. Тај занат је  овдашње становништво примило од  мајстора из других крајева. Колари су долазили из Лебана, стругари од Битоља, а пинтери са Власине. Сукно се ваљало у Зебици, а мануфактурна роба се куповала у Параћину. [1]

Али су Шиљеговчани ипак били познати по производњи барута. Забележено је постојање и рад неколико барутана на територији Великог Шиљеговца. „Производња барута било је веома често занимање јер је потрошња барута била велика. Барут је продаван скоро у свакој радњи. Произвођен је примитивно од шалитре, сумпора и ђумура. Бела и жута шалитра прављене су у специјалним бакарним казанима. Највећу количину барута производио је Димитрије Петровић у Великом Шиљеговцу. Њега је касније заменио његов помоћник Михаило Јанковић”[2]

Први дућан у Великом Шиљеговцу отворен је по решењу општине 1868. године. До 1906. године у чаршији    и на раскршћу ђуниског и крушевачког пута, постојале су две кафане (Кочина и Алексина), три бакалнице и по једна ковачка и поткивачка радња. Један дућан и кафану држали су Грци              (Цинцари), а остале овдашњи трговци. Насеље се јаче развија отварањем тржишта са редовним пијачним  даном у уторак као и панађура (вашара), оснивањем здравствене станице (1922. године), изградњом поште са ручном телефонском централом (1924. године), апотеке, ветринарске амбуланте и пункта за вештачко осемењавање  крава. Из сеоског насеља у варошицу, Велики Шиљеговац се развио јер има и погодне саобраћајне везе. Он је најпре на друму Ђунис – Рибарска Бања. Као уздужна комуникација поменути друм, долином Рибарске и Бањске реке, везује Рибарску Бању и њој  оближња планинска села на северној страни Великог Јастрепца са Алексинцем и насељима алексиначке котлине на моравско-вардарској балканској комуникацији. Велики Шиљеговац је проглашен варошицом 19. марта 1926. године.  Између 1925. године и 1940. године у Вароши, поред више занатлијских било је и 10 трговинских радњи. Село се развија у полуфункционално насеље са не малом гравитационом и утицајном сфером. Основне функције су му економско-административна, саобраћајна, културно-просветна и здравствена. Варош као и остали крајеви Великог Шиљеговца, најјаче су се развијали у време између Првог и Другог светског рата.

Трговина Симовић Милутина Симитара
Трговина Симовић Милутина Симитара

Трговинска радња Милутина Симоновића – изглед пред Други светски рат

 

 Пољопривреда је најдоминантнија привредна грана у насељу. Сеоским атаром обухваћен је земљишни фонд од око 3.230 ха (по попису из 1961. године пољопривредно становништво је чинило 83 % од укупног). Земљиште које заузима сеоски атар је врло плодно, тако да омогућава гајење свих ратарских култура, а брежуљкасти терени погодни су за развој ситног сточарства, виноградарства и воћарства. Но није увек било тако. „До 1890. године половина Великошиљеговачког атара била је под крупном церовом гором, поглавито у потезима: Колиште, Пландиште, Боинце, Тељижак, Бабин Гроб, Руник, Сађевац и Равниште. Да не би постала државном својином, сва та шума по савету Милојка Јовановића „Крајковца”, изасланика Среза расинског, у току једне зиме, посечена је од становништва. У пролеће, нашавши уместо шуме гробље од пањева, државна комисија извршила је деобу земљишта посечених шума: 1 хектар на пореску главу. На земљишту посечених шума сељаци су извадили пањеве и створили оранице, винограде и воћњаке. Крчење шума и измена лика предела на површини од 6 000 ха у атару В. Шиљеговца, од природног ка културном пејзажу, извршена је не само за врло кратко време, већ и на јединствени начин.”[3]  

Земља се обрађивала на примитиван начин, иако је први гвоздени плуг донет  у Велики Шиљеговац 1873. године, (послало га је  српско пољопривредно друштво из Београда) он је стајао  пуних 25 година  пред зградом општине неупотребљен, јер сељаци  у њега нису имали поверење и нису хтели њиме да ору. У то време, па све до 1885. године, Велики Шиљеговац је био ограђен плотом. У село се  улазило на три капије. Дању су капије биле отворене за пролаз друмом и излаз у поље. Сваки домаћин био је дужан да се стара о одржавању државног плота поред свог имања, односно поред куће како би спречио излаз стоке и наношење штете пољским усевима. Велики број шиљеговачких домаћинстава се још тада бавио сточарством. У сточарској производњи, Велики Шиљеговац је био познат по свињарству. Свиње су жирене на слободној паши, на обронцима Великог Јастрепца. Око 1905. године Мигрићи и већина других домаћинстава чували су  50 до 60 свиња.  Милојко „Крајковац” држао је најмање 70 до 80 брава. [4] Свиње су откупљиване у селу, јер су у Велики Шиљеговац долазили трговци из  Београда, Параћина, Ниша и Крушевца.

Када су престали трговински односи између Србије и Аустроугарске, свињарство Великог Шиљеговца било је смртоносно погођено, те се јавила велика оскудица у новцу.  Она је била узрок и презадужености његових сељака. Сви стари људи дуговали су Управи фондова, сви млађи модерним зеленашима. Такве привредне прилике биле су у Великом Шиљеговцу до оснивања земљорадничке задруге.

Сретен Динић је још као ђак учитељске школе  примећивао да његово село, Велики Шиљеговац, заостаје у економском и културном погледу. Након ИВ Конгреса земљорадничких задруга, који је одржан септембра 1899. године у Нишу, Динић  почиње припрему терена за оснивање Земљорадничке задруге у Великом Шиљеговцу. Доласком за учитеља Основне школе у Великом Шиљеговцу,              1.октобра 1900. године, он наставља започети посао. Још исте године 11. децембра организује оснивачку скупштину Земљорадничке задруге. У регистар  крушевачког првостепеног суда  Задруга је уведена  19. децембра 1900. године, а у Савез земљорадничких задруга Србије учлањена је 19. јануара 1901.године и одмах је отпочела са радом.  Убрзо је постала ослонац и носилац привредног развоја овог краја, и ако  је у почетку имала само 22 члана, а 1910. године бројала је 60 задругара.[5] Задруга је била кредитна и набављачка. За име Сретена Динића су везане многе иницијативе које су у прогрес водиле и задругу, и школу, а  и читаво насеље.  За име овог просветног радника везано је и оснивање прве сеоске књижнице и читаонице, које се догодило на самом почетку 20. века. Мало је сеоских насеља у којима су у то време настале установе ове врсте, а још мање оних у којима су се читаонице и библиотеке непрекидно развијале. Јединствен је пример, који се у овој школи појављује, да је из тих давних зачетака израсла данашња школска библиотека која броји близу 20 000 примерака књига, отворена, како за ученике и раднике школе, тако и за омладину, средњошколце и студенте, чију знатижељу и потребе у потпуности може да задовољи. Сретен  Динић, је, уз  стручну  помоћ  доктора  Живојина  Ђорђевића, зоолога  и  ондашњег  професора  универзитета, организовао  изградњу  рибњака,  а  уз  помоћ  Савеза  земљорадничких  задруга  Србије  и  коришћење  вештачког  ђубрива  на  огледним  парцелама. Задруга је већ 1901. године набавила тријер, а жетелицу  наредне године. Убрзо је направљена стругара, а потом  и  угледни живинарник. Већ 1906. Задруга добија  и свој Задружни дом.

Са оснивањем Земљорадничке задруге почиње да напредује и економски развој села. Сретен Динић је за десет година у потпуности изменио физиономију села; очистио је село од дрвених плугова, од којих се народ вековима није хтео да одвоји, донео је у село  копачицу, жеталицу и друге пољопривредне машине. Шиљеговчани су веома  ценили  дугогодишњи рад Сретена Динића, па су  Задрузи дали његово име  као успомену на оснивача.

Земљорадничка задруга била је покретач развоја воћарства. Прва шљива је засађена око 1830. године. Већ 1910. године воћарство се било толико развило, да је Велики Шиљеговац почео извозити и јабуке. Те године није било имања на коме нема бар неколико окалемљених воћака, није било куће у којој не зна бар једно чељаде да калеми воћке. Поред јабука Шиљеговац је у то време извозио и шљиве и ракију шљивовицу. Виногради са домаћом лозом, уништени филоксером 1891. године, обновљени су такође по оснивању задруге. Виноградарство се истакло као рентабилно привређивање, јер су приноси грожђа били задовољавајући. Упоредо са виноградарством почело се развијати и свиларство. Свилену бубу је у то време чувало 20 посто домаћинстава. По оснивању задруге почела је да се гаји и детелина и сточна репа. Од 1903. године уведено је и вештачко ђубриво. Од индустријских култура добри приноси се остварују од продаје дувана .

Млекарску задругу Великог Шиљеговца основало је 15. фебруара 1906. године 25 задругара. Од задругара задруга је откупљивала млеко и павлаку. Од павлаке је израђивано масло, а од млека сир трапист (Јастребац), затим Царић (Империјал) и постан сир. Сви ови производи су  продавани у Рибарској Бањи, Крушевцу, Алексинцу, Штипу и Скопљу.

Задруга је 1928. године прерасла из кредитно-штедне у набавно-продајну, и тако је постала  конкурент месним трговцима. Окупивши око 50%  произвођачких домаћинстава,  она је у међуратном капиталистичком  периоду имала прогресивну улогу заштите интереса непосредних произвођача. До 1948. године  била је набавно-продајна, а од те године постаје  задруга општег типа.[6]

 

 

 

Зграда задружне млекаре из 1903.год.
Зграда задружне млекаре из 1903.год.

Зграда старе млекаре из 1903. године 

Прва вршалица у селу из 1944.год.
Прва вршалица у селу из 1944.год.

Вршалица на делу  – 1944.године

 

Вршећи привредно усмеравање, као основна полуга  пољопривредног преображаја  и социјалистичких односа на селу, великошиљеговачка  задруга интензивира сточарство и уводи поред „Моравке”  и квалитетан сој свиња,  „Бели јокшир”,  и сименталске краве. Сем тога  уводе се и квалитетне сорте живине из инкубаторске станице  у Крушевцу. Од 1957. године задруга извози у Ниш 1000 литара  млека дневно. Она снабдева Ниш и крупном стоком за клање, посебно јунадима. Крупна стока се извози и у Зајечар  за фабрику конзерви. Сви остали производи извозе се у Крушевац: стока,  јаја, живина, детелина, сено, жито, грожђе и воће. По попису из 1945. године у селу је било 11 902  стабла шљива, 1 037  бресака, 1 021 стабло јабука и 556 400 чокота винове лозе. [7]

За пољопривредну преорјентацију од основног значаја је основање задружне економије (1954). Задружна економија се простире на површини од 4 ха, на њој су смештени погон за прераду печурака која се одвија у кооперацији са предузећем  „Емона” у Љубљани, млекара и магацини репроматеријала. По подацима из 1978. године Задруга је тада располагала са  75 хектара пољопривредне површине, од чега је 16 хектара  било под шумама, а остало је било под  ораницама, пашњацима, ливадама, воћњацима  и виноградима. Од највећег значаја је ипак преображај људи. С подизањем животног стандарда Великошиљеговчани  су изменили своје навике и начин живота. Разлика између сеоских и варошког краја све су  мање. Дух новог времена осваја.

Године 1955. изграђен је Задружни дом, највећа грађевина у В.Шиљеговцу. У дому је исте године уређена биоскопска сала, а касније библиотека са читаоницом. Ветеринарска амбуланта је отворена 1956. године, а 1958. године је изграђена трафостаница и отпочела је електрификација села.

О успесима задруге често је писала и дневна штампа. Ево дела чланка из „Политике”:

„Задружна организација Сретен Динић са своје три земљорадничке задруге покрива двадесетак села са око 14 000 становника. Карактеристични су по сточарској производњи. Годишње тржишту дају 60 000 прасади, око 5 000 товних јунади и три милиона литара млека. Имају  800 трактора, али не и одговарајући број прикључних машина. Са 162 земљорадника који имају радничке књижице и решен социјални статус – први су и у региону и у Србији.”[8]

Велики Шиљеговац има веома високу стопу активности становништва, што је последица задржавања веома старог становништва у пољопривреди због недостатка радне снаге.

Социјалистички преображај и изгледи даљег развитка  –  У ФНРЈ, као и многа друга  насеља, и Велики Шиљеговац у фази социјалистичког преображаја  и изградње је  видно  изменио свој изглед. Најзначајније  промене  односе се на комуналну изградњу, економски просперитет и културно издизање.

Одмах по ослобођењу 1945. године отпочели су радови на изградњи пруге, која је требало да споји Јастребац са стругаром, чија се изградња планирала на простору у близини цркве Светог Архангела. На изградњи пруге,  поред наших радника, радили су и заробљени Немци, који су пробијали планински крш и постављали шине и прагове. 4. маја 1947. године у рад је  пуштена стругара, која је упошљавала око 500 радника углавном из овог краја. Радило се у три смене. Велики гатер је покретала парњача ложена дрвима. У саставу тог предузећа била је и корпарска радионица за израду корпи, тј. гајби за воће, парионица за грађу. Стругара са одговарајућим магацинима простирала се на површини од 3,5 хектара. На простору црквене ливаде налазило се стовариште за грађу. Стругара је изгорела у подметнутом пожару у ноћи између 8. и 9. јула 1950. године. [9] Био је то велики губитак за привреду Великог Шиљеговца. Становништво је желело да обнови сагорелу стругару, али им тадашње власти то нису омгућиле.

На седници Народног одбора Општине Велики Шиљеговац одржане 06.02. 1956. године донета је Одлука да се Здравствена амбуланта у Великом Шиљеговцу, која је до тада била под надзором Народног одбора Среза и Дома народног здравља, преузме и стави под  надзор Народног одбора Општине Велики Шиљеговац са кадром и постојећим инвентаром. Здравствена амбуланта  од тада носи назив Здравствена станица. Исте године отпочело је са радом и породилиште. Породилиште је радило све до краја 1970. године.

Породилиште 1964
Породилиште 1964

Бабица Будимка Аранђеловић са породиљама и бебама – 1964. године

У згради амбуланте данас постоје две лекарске ординације, једна зубарска ординација, лабораторија, превијалиште,  картотека и апотека.

Амбуланта из 2005.год.
Амбуланта из 2005.год.

Здравствена станица  у Великом Шиљеговцу – 2005.г.

 Народни одбор Општине Велики Шиљеговац је  30.12. 1958. године донео решење о оснивању комуналног предузећа „Јастребац” производно услужног карактера са следећим погонима: погон дистрибуције за продају електричне енергије,  погон  електринсталатерске радионице услужног карактера, погон механичке радионице за оправку пољопривредних машина и моторних возила, погон столарске радионице за производњу грађевинске столарије и намештаја, погон четкарске радионице за производњу четака од жилица и длака, погон циглане у Ђунису за производњу цигле и црепа, погон одржавања пијаце и чистоће у варошици, погон стругаре са водоравним гатером и погон каменолома за израду коцке и туцаника. За привременог директора постављен је Миленовић Ранко, дотадашњи директор предузећа за производњу грађевинског материјала „Ђунишки Вис” у Ђунису. Поменуто предузеће ушло је у састав новог комуналног предузећа.[10] Касније су се неки погони гасили, а отварали нови, као што је трговина. У време када је предузеће успешно радило, бележена је производња фалцованог црепа и до   1.160 тона, машинске цигле до 1.120 тона и блокова од шљаке 5.745 тона годишње. Предузеће је успешно радило до краја осамдесетих година, а потом је почело да слаби, да би 2004. године дошло и до његовог гашења.

Новом административном поделом Србије гаси се Општина Велики Шиљеговац и оснива Месна заједница, као основна унутрашња самоуправна заједница места, у чију надлежност прелази целокупна унутрашња организација, управљање и уређивање места, урбани и привредни развој места.

Асфалтни пут је добијен 1968. године. 1972. године су завршени радови на асфалтирању пута Ђунис – Рибарска Бања

асфалт 1968 године
асфалт 1968 године

Асфалт је стигао и у центар  Великог Шиљеговца – 1968.г.

 Урбанистички регулациони план насеља Велики Шиљеговац урађен је 1978. године и представља резултат дугогодишњег напора на плану реализације програма урбанизације сеоских насеља на подручју општине Крушевац. Као први од постављених задатака представљених планом је одређивање грађевинског подручја насеља у чијим оквирима се дефинише просторна организација и намена површина за један дугорочан период. Планом је посебно истакнут значај појединих комплекса као што су центар насеља, школа,  здравствена станица, спортски центар, економија, зона индустрије и зона за стамбену изградњу.

Радна бригада - извођење радова на водоводу 1982
Радна бригада – извођење радова на водоводу 1982

Омладинска радна бригада у акцији на изградњи водовода  – 1982.г.

 

Увођење воде и канализационог система извршено је 1973. године. Тако је Велики Шиљеговац  имао водовод и канализацију, када многи градови нису имали. Временом се број домаћинстава корисника водовода значајно повећао, па су капацитети постојећег водоводног система били недовољни за уредно снабдевање домаћинстава водом. Почетком осамдесетих урађен је пројекат за нови систем за снабдевање здравом пијаћом водом са  Јастрепца. На изградњи новог  водовода, поред мештана, радиле су Омладинске радне бригаде из Жалеца (Словенија), Вараждина и Трогира (Хрватска), Травника (Босна и Херцеговина), Тетова (Македонија), Чачка, Крушевца и Великог Шиљеговца. Бригаде су радиле 1982, 1983. и 1984. године. Тако је Велики Шиљеговац (и остала подјастребачка села) добио једну од најздравијих пијаћих вода у Србији.

Аутоматска телефонска централа је постављена 1981. године, а после вишегодишње акције у којој су учетвовала скоро сва домаћинства, телефони  су  1988. године зазвонили и у нашим домовима. Данас скоро и да нема дома     без телефонског прикључка. Подручје Великог Шиљеговца покривено је сигналом  мобилне телефоније 17. марта 2005. године.

У насељу данас  постоји неколико занатских радњи у приватном власништву: две фризерске радње, једна посластичарница, две пекаре, једна каменорезачка радња, више ковачких радњи, више аутомеханичарских, аутоелектричарских и аутолимарских радњи. Садашњи угоститељски објекти, који се налазе у импровизованим локалима у склопу центра насеља  само донекле задовољавају савремене потребе пружања угоститељских услуга.

Последњих петнаестак година Велики Шиљеговац је препознатљив по производњи украсног дрвећа. Корени ове производње потичу  из рада ученичке задруге која је прва почела производњу у свом расаднику али је то данас прерасло у једну значајну и веома уносну производњу. Тако да је 2003. године основано удружење произвођача хортикултурних садница „Храст”. Удружење има 15 регистрованих расадника, чија је површина преко 20 хектара. Овом производњом се бави и преко педесет нерегистрованих расадника на површини од око 10 хектара.

У шиљеговачким расадницима производи се преко 160 врсти разног украсног шибља, парковског  дрвећа  и трајница. Четинари су незаменљиви у обликовању вртова зато што су увек зелени и имају посебну лепоту у зимском периоду, а омогућавају атрактивне композиције биљака својим спектром варијатета зелених, плавих и жутих тонова. Велики избор различитих форми усправних, стубастих, округлих или полеглих дају интересантне могућности облчиковања. Најчешћи четинари у шиљеговачким расадницима су разне врсте туја (најчешће јуниперуси и камаципариси).  У расадницима се негују и разне врсте лишћара који омогућавају да уживамо у природним променама по годишњим добима, када су у цвету, када мењају боју лишћа, када добијају занимљиве плодове у јесен и зиму. Присутне су и перене – вишегодишње цветне врсте, које врту дају посебну драж, због интензивног колорита и због наизменичног времена цветања. Интересантан део зелених површина је украсно шибље због промене изгледа везане за годишња доба и могућности обликовања орезивањем , као и комбиновање са другим биљкама. Многи фабрички кругови, градски тргови, простори испред и у кругу многих установа и дворишта  широм бивше велике Југославије као и садашње Државне заједнице су озелењени управо садницама из шиљеговачких расадника. Трећина  укупне српске производње расадничарског материјала је пореклом из Великог Шиљеговца. Нажалост само 10 % шиљеговачке производње иде у извоз. У насељу све више преовлађују градски  типови кућа које су претежно савремено опремљене. Село красе и изузетно лепа дворишта са уређеним травњацима и цветњацима.

И данас, носилац развоја села је Месна заједница, која   и у овим тешким временима од својих скромних средстава успева да одржава, унапређује и врши изградњу нових инфраструктурних капацитета. Добровољним прилозима мештана и уз помоћ Здравственог центра Крушевац, 2001. године је реновирана и адаптирана здравствена амбуланта. А у 2004. години, средствима месног самодоприноса асфалтиране су две улице у насељу. У плану је и реконструкција секундарне мреже у систему за водоснабдевање домаћинстава, као и низ других акција, а све у циљу стварања што повољнијих услова за живот и рад мештана Великог Шиљеговца.


  • [1] Михајло М.Костић, Велики Шиљеговац, Прилог антропогеографском проучавању варошица у   НР Србији, Зборник радова Географског института, Београд, 1959., стр. 218.
  • [2] Буда Илић, Историја Крушевца, стр. 130.
  • [3] Михајло М.Костић, Велики Шиљеговац, Прилог антропогеографском проучавању варошица у   НР Србији, Зборник радова Географског института, Београд, 1959., стр. 209.
  • [4] Исто,  стр. 215.
  • [5] Сретен Динић, Десет година рада Великошиљеговачке земљорадничке задруге, Београд, 1910.године
  • [6] Михајло М.Костић, Велики Шиљеговац, Прилог антропогеографском проучавању варошица у   НР Србији, Зборник радова Географског института, Београд, 1959.
  • [7] Историјски архив Крушевац ДС- У- 30
  • [8] Богдан Ибрајтер, Политика Бг.,18.01.1982.г. у тексту – Комасација није баук
  • [9] По казивању Мигрић Станисава из Великог Шиљеговца
  • [10] Историјски архив, Крушевац, ДС – У – 30

Оставите одговор

Close Menu