Велики Шиљеговац у борбама за слободу

Историјски извори о животу Срба у њиховој постојбини, која се налазила у закарпатским пределима, су врло оскудни. Крајем 6. и током 7. века Јужни Словени су населили Балканско полуострво и област источних Алпа. Ту се, током времена, формирало више племенских савеза, будућих јужнословенских народа: Словенаца, Хрвата, Срба, Црногораца, Македонаца. Срби су на Балкану нашли „своју обећану земљу”, не слутећи да  „кућу” праве на раскрсници путева и да ће им то у будућности доносити велике проблеме и несреће. Неспорна је чињеница да су Срби на Балкан дошли као организован народ и организована војска. У време досељавања Јужних Словена на Балканско полуострво ове територије су припадале Византији. Заузета честим ратовима на другој страни, Византија није имала снаге да задржи провалу Словена на своје територије. У почетку Словени су потпали под власт Византије. Али, и поред тога, они су допринели привредном и војно-политичком препороду византијске државе. Византијски цареви давали су неким слободним словенским сељацима мале поседе уз обавезу да плаћају порез и служе војску. На тај начин покушали су од дошљака да створе верне и покорне поданике. Живећи у новој постојбини, Јужни Словени су морали сређивати своје односе са староседеоцима и пружати отпор покушајима суседних народа и држава да их потчине својој власт. У тој борби стварани су и учвршћавани широки племенски савези. Српска племена су населила Рашку, Дукљу, Требиње, Захумље, Неретвљанску област и средњу Босну. На овом подручју створено је више племенских савеза. Најпознатији и најзначајнији међу њима је племенски савез у Рашкој и Дукљи, из којих ће се касније развити и прве државе. Српска држава у Рашкој формирана је је почетком 9. века – простирала се између реке Пиве, Таре, Лима, Ибра, Западне Мораве и горњег тока реке  Босне, са средиштем у месту Расу. Још једна српска држава настала је у 10. веку између Дубровника и Неретве и звала се Захумље. Рашка је 924. године поробљена од стране бугарског цара Симеона, а Захумље је сачувало слободу. После Симеонове смрти српски кнез Часлав је обновио Рашку, али је морао да ратује против Мађара. После његове смрти Рашка је ослабила и потпала под византијску власт.

„Формирање српске средњовековне државе вршило се кроз сталне борбе, од којих су најтеже вођене са Византијом и Бугарима. Успон средњовековне Србије биће осигуран тек у другој половини  дванаестог века, за време владавине Стефана Немање, оснивача династије Немањића. Територију своје државе Немања је проширио и на „Реке”, предео од Јастрепца, око Рибарске Бање и Великог Шиљеговца према Ђунису. Врхунац моћи средњовековне српске државе достигнут је за време владавине цара Душана (1331-1355). Његов син цар Урош (1355-1371) последњи је владар из династије Немањића. Утврдивши се на Балканском полуострву последњих година владавине цара Душана, Турци су у време цара Уроша, који није имао снаге да се одупре тежњама моћних велможа за потпуним осамостаљењем, проширили територију своје државе на рачун Византије и Бугарске и јасно испољили намеру да њено тежиште пренесу у Европу. Кад су 1369. године заузели Једрене и преместили своју престоницу у њега, било је јасно да су под удар  њихове војне силе дошле државе и феудалне области основане на територији Душановог царства.”[1]

У време владавине Душановог сина Уроша започео и крај средњевековне српске моћи, који ће се у виду праве агоније наставити за време владавине кнеза Лазара, Ђурђа Бранковића и његових наследника. Маричка и Косовска битка били су кључни моменти опстанка српског народа, после упозоравајућих упада Турака на Балканско полуострво, али се делом због српског нејединства, затим велике пасивности Западне Европе, али и турске надмоћности, војно супериорнија османлијска сила није могла зауставити. Затим се српском народу догодио пад  Деспотовине и вишевековно ропство под Турцима, да би се почетком Првог српског устанка започела Прва српска револуција, са свим елементима ослободилачке борбе. Први српски устанак, који је  плануо 1804. године, није заобишао ни овај крај. „Јака војна утврђења изграђена су и у Провалији, између Беласице и Здравиња, а код Великог Шиљеговца утврђен је шанац у коме је била стална устаничка војска.”[2] Шанац у Шиљеговцу, под брдом Ћуковцем,  био је под сталном опсадом Турака, који су из Рибара покушавали да се пробију ка Делиграду и Крушевцу. Становништво Шиљеговца узело је учешћа у борби код Делиграда, од којих су неки погинули, а други су бежали испред турске војске низ Мораву  иза Јухора и Ресаве. Неки од ових становника су тамо и остали и после коначног ослобођења Крушевачког округа. Дуго после тога, све до данашњих дана, једна махала у селу Брзану, на левој обали Велике Мораве, носи име „Шиљеговачка”.

За време робовања под Турцима српски народ је био обавезан да даје разне дажбине, међу којима је и „Царски данак” од земаљских производа који су давали Срби, који су живели на царском добру и плаћали царску главницу. Овај десетак је припадао ономе који је држао дотично царско добро, спахилук. Овај царски десетак давали су и Турци земљорадници, који су живели на свом имању и земљу обрађивали. Овај дестак је припадао  султану и употребљавао се за издржавање војске. Поред њега постојале су и  друге глобе. А бројни су  и зулуми чињени над српским становништвом.  Све то није заобишло ни Велики Шиљеговац. Турци су глобили, пљачкали, малтретирали и понижавали Шиљеговчане, а многе након тога на најсвирепији начин и убијали.

Из времена када је турска граница била на Јастрепцу, сачували су се у сећању неки догађаји, који су преношени   „с колена  на колено”. Тако се прича да су пред турски рат упали у цркву Св.Архангела три Арнаутина у намери да је опљачкају. Не нашавши онолико колико су желели, један потегне из пушке у црквено небо, где је насликан бог, рекавши како ће га гађати усред чела. И збиља испали и погоди слику у чело, али се куршум врати и Арнаутина погоди у теме и на месту убије. Она друга двојица изнесу га и закопају подаље у јарузи, али буду од неких сељака опажени и похватани, где признају и испричају целу ствар. Од тога доба остала је прича и људи је са побожношћу причају и преносе с колена на колено.

После слома Првог српског устанка Турци су 1813. године поново завладали Србијом. Преузимајући власт, Османлије су побиле велики број људи, други део су одвели у робље, а трећи натерали да побегне у суседне земље, или неприступачне српске планине. После најновијег турског насиља нагло се повећао број присталица новог устанка. Њима се придружио и умерени Милош Обреновић. Зато не чуди што је на збору српских народних првака у Такову, априла 1815. године донета одлука да се подигне Други српски устанак. За његовог вођу избран је кнез Милош. Срби су у свим већим борбама односили победе, али је кнезу Милошу било јасно да ће са великом турском силом тешко изаћи на крај. Видевши да су Турци за преговоре настојао је да за Србију и себе добије што више повластица. Октобра 1815. године закључен је српско-турски споразум. По њему, у Србији је формирана двојна српско-турска управа. Устаничке акције биле су обустављене. У дипломатској борби за стицање аутономије кнез се показао као стрпљив, вешт и лукав преговарач. Милошева дипломатска борба за добијање аутономије трајала је пуних петнаест година.

Хатишерифом из 1830. и 1833. године Србији је дата аутономија, слобода трговине, право зидања цркава и манастира и створили су се услови за развој села. Дипломатским потезима кнеза Милоша и вештим вођењем политике према Турској, Србија постаје све самосталнија. Но,  српски је народ  тежећи  за потпуном слободом  кренуо у нови рат са Турцима.

У првом Српско-турском рату, који је почео 20. јуна 1876. године, одбрамбени положај био је на линији Ђунис-Велики Шиљеговац. Њиме је штићен утврђени положај на Делиграду. Вођена је одлучна битка за Шиљеговац са Черкезима у турској војсци. Шиљеговчани су пружали очајнички отпор надмоћном непријатељу, док се становници не повуку из села пред масакром, који им је претио. О том херојском отпору оставио је запис и војвода Живојин Мишић, у то време подофицир српске војске. У „Мојим успоменама”, он каже:

„По паду Ђуниса и положаја на Кревету беху јако угрожени положаји југоисточно од Великог Шиљеговца. Турци у масама пређоше на леву обалу Градетинске реке, због чега и Хорватовићеве трупе беху присиљене да напусте шиљеговачке положаје и да поседну нове, погодне положаје на левој обали Рибарске реке. Том приликом одозго са шиљеговачких положаја одступаше један крушевачки батаљон право ка Шиљеговцу. У том батаљону налазила се скоро читава чета војника родом из Великог Шиљеговца. Када су дошли до предње ивице села, Шиљеговчани се зауставише и отворише паклену ватру на Турке, који се зауставише према њима. Остали наши делови десно и лево од села полако одступаху. Турци неколико пута предузимаху јурише да би Шиљеговчане отерали, али ови храбри соколови се не мицаху ни стопе с места. Пуковник Хорватовић је неколико пута узалуд трубом командовао одступање – Шиљеговчани ни да чују. Турци најзад јаким масама почеше опкољавати село, о чему упућени ордонанси обавестише поменуту чету Шиљеговчана, те најзад ови храбри војници почеше лагано одступати, бранећи се упорно из сваке куће, док на послетку не беху принуђени да изађу из села. Овај јединствени призор храбрости и упорности у одбрани својих домова посматрао сам из близине, заклоњен иза једног грма. Од силног узбуђења срце ми се стезало и сузним очима посматрао сам ово чудо од јунаштва наших дичних Шиљеговчана.” [3]

Развој и напредак Шиљеговца заустављен је Српско-турским ратом 1876. године. Становништво се повукло, а село је спаљено. Од њега су тада остале само рушевине, прах и пепео. Са селом до темеља је и школска зграда изгорела. Становници Шиљеговца бежали су испред турске најезде, пребацивали су се преко Западне Мораве иза Крушевца. Уточиште су нашли у селима Јасици и Срњу. Ту су живели у збеговима.  Одмах по завршетку Српско-турског рата, народ се враћа из збега, почиње да обнавља домове и да нормализује живот. Почиње са радом и школа, али не у својој згради, већ у једној приватној згради од простог материјала. Прве личности у селу и најписменији људи: учитељ Сима Поповић, председник Општине Лазар Динић и прота Аврам Јовановић, парох великошиљеговачки својски су се заложили за подизање нове школске зграде и успели су у том подухвату. Променили су јој место и изабрали најлепше место у Великом Шиљеговцу, на брду изнад варошице. Тако је 1886. године подигнута нова школска зграда, у којој и данас школа ради.

Србија је 17. октобра 1912. године ушла у Први балкански рат. Борбе су вођене у јужним деловима Србије. Сматра се да су Срби победом  над Турцима у  Кумановској  бици осветили Косово. У овој бици учествовали су и Шиљеговчани и својим животима значајно допринели победи над Турцима. Након ове битке Турци су дефинитивно протерани са Балкана. Други балкански рат је вођен против Бугара, који су  мучки напали на реци Брегалници. И у том рату, у српској војсци, је било Шиљеговчана. Рат је завршен победом Србије.

Своју освајачку стратегију у продору на исток  Аустро-Угарска је покушала да оствари преко Србије у време доласка Карађорђевића на престо, који су били орјентисани на Русију и Француску. Беч тражи повод за насилно обезбеђење пута преко Србије. Најпогоднија прилика пружила му се после Сарајевског атентата на престолонаследника Фердинанда, па је напад на Србију отпочео 12. августа 1914. године. Победом на Церу и у Колубарској бици Србија је постала пример храбрости. Победничко славље Србије  крајем 1914. године помрачио је нови непријатељ, који је почео да пустоши земљу својом  невидљивом силом. То је био пегави тифус, који је до половине 1915. године однео 30 000 војника, без зрна барута, и око 200 000 становника, не рачунајући аустроугарске заронбљенике,  који су такође масовно страдали, они су и донели тифус. Србију, која је скоро била без лекара, у овом судбоносном тренутку спасиле су медицинске мисије из многих земаља Европе и других крајева света. У Србији се нашло преко 100 страних лекара са преко 500 другог медицинског особља. У Великом Шиљеговцу је била мисија америчког Црвеног крста са две медицинске сестре и једним лекаром  Французом.

У жељи да  освете  пораз из 1914. године, германске снаге се уједињују са Бугарском, тако да српска војска није могла да се одупре вишеструко јачем непријатељу. Повлачење на Косово је крај борбеног отпора српске војске. Између капитулације и повлачења преко Црне Горе и Албаније, прихваћена је ова друга  варијанта – голготски пут војске и народа, који ће ући у историју ратовања  као дотле невиђено страдање стотина хиљада људи. Сада је страдалнике водила нада за сусрет са савезницима на Јадранској обали. У повлачењу кроз ледене кланце Црне Горе и Албаније, изложених глади, смрзавању, пљачкама и  убијању од стране албанских банди страдало је око 70 000 војника и око 200 000 цивила. Крајње изнурени  изгнаници, војска и народ и на Крфу су били изложени болести и умирању, читавих месец дана. Нарочито је је велики број  умрлих био на острву Виду, које је због тога и названо Острво смрти . Како сви мртви нису могли да се сахране у каменитом тлу острва, пребацивани су специјалним лађама на пучину у Плаву гробницу. Под благом климом Крфа, свестраним старањем савезничких лекара, добром исхраном и пријатељском наклоношћу становника, српски војници су се брзо опоравили и почели припреме с новим оружјем, добијеним од Савезника. И док су пристизале последње групе иу Албаније, почетком априла 1916. године, кренули су и први француски бродови са препорођеним српским јединицама на Солунски фронт. У току априла и јуна  превезено је у Солунску луку 144 000 војника и официра, спремних за коначно ослобођење домовине, које се догодило ослобођењем Београда 1. новембра 1918. године. [4]

Велики Шиљеговац је дао значајан допринос победи српске војске у Првом светском рату. Општа мобилизација одвела је шиљеговачке синове на фронт. Многи су дали своје животе за слободу Србије. Били су учесници и Церске и Колубарске битке а потом и  Солунског фронта.  Шиљеговачки борци су учествовали у многим борбама при пробоју Солунског фронта. Као и многи други Шиљеговчани и  Сретен Динић је прешао  Албанију пешице и скоро на умору стигао на Крф. Опорављао се брзо и ускоро је био у строју српских интелектуалаца и писаца, који су и у тим условима настојали да организују културни живот и рад. Он је на Крфу учествовао у оснивању државне штампарије и у покретању „Српских новина”. Био је члан редакције овог листа и сарадник са познатим српским песником  Милутином Бојићем.[5]

„У току Првог светског рата, Шиљеговац је био на територији бугарског окупатора, па су, у току Топличке буне 1917. многи сељаци, на челу са учитељем и свештеником, били побијени у знак одмазде због борбе комита против окупатора. О томе сведочи и велики споменик у центру села.”[6] Топлички  устанак  Косте  Пећанца  1917. године допро  је  и  до  овог  места. Тада  је  прота Аврам  Јовановић  одржао  говор  у  дворишту  школе, којим  је  скренуо  пажњу  устаницима  да  устанак  није  лак  посао  и  да  на  томе  или  треба  истрајати  или  не почињати. Устаници  раздрагани  и  одушевљени  покретом  повели  су  коло и   играли. Устаничке  снаге  су  биле  мале  и  устанак  није  могао  да  успе. После  неколико  дана  Бугарска  војска  је  стигла  од  Гаврановца  и  одмах  почела  да  пали  куће, убија  и  силује  женску  чељад.  “Све  у  свему, циљ  је  био  јасан: за  најкраће  време  свим  средствима, па  ако  треба  и  оним  које  људи  међу  собом  у  историји  никад  нису  употребљавали, избрисати  сваки  траг  српског  имена  у  ,,Бугар-Морави”. Деца? – Убијати  и  њих! Зашто  да  не? Па  и  дете  је  Србин  и  из  њега  ће  постати  и  порасти  ,,голем  шовинист”  и  ,,комит”. Нема  разлике – нема  милости, и  децу  убијај!” [7]

Школа је одмах после мобилизације престала са радом и у оној истој соби у којој су се учитељи договарали о  првим плановима за културни рад у Великом Шиљеговцу седе Бугари и решавају кога ће од Шиљеговчана да обесе а кога да стрељају. Школа је тада претворена у касарну непријатељских војника. То  су  били  страшни  дани  овог  краја. Тада  су  Бугари  ухватили  и  убили  проту  Аврама  Јовановића  и  његово  тело  бацили  у  Мораву.

У својој књизи „Бугарска зверства у Врањском округу” Сретен Динић пише: „Фебруара месеца 1917. године због познате народне побуне, беше пао у затвор код аустријских власти у Крушевцу протојереј Аврам Јовановић, парох велико-шиљеговачки, чије село припадаше зони бугарских окупираних области. Одмах скочише сви грађани крушевачки да га узму у заштиту због његовог великог имена и гласа, који уживаше у свом округу. Аустријске власти не мишљаху никакав процес над њим да врше пошто у ствари не беше ништа крив, али га задржаше због лојалности према Бугарима. У том долази један делегат, бугарски официр са територије  бугарске и тражи проту Аврама. Аустријске власти  се опиру  да га даду. Бугарски официр им даде часну реч да му неће ништа бити, само да му га предају ради саслушања. Аустријска  га власт предаје, и он је већ сутра у вече био убијен  на мосту алексиначком и бачен у Мораву!”[8]

Док  се то догађало на Морави, дотле су друге хорде бугарске палиле  моравска села и села низ Рибарску реку.         Од Јастрепца до Мојсиња ни једну кућу нису оставили неуцвељену. У Рибару су убили попа Младена Поповића,  у Великом Шиљеговцу су обесили о врбу, пред кафаном, Војислава Мигрића из Шиљеговца и Станојла Петковића из Зебице. А најжалосније је било стрељање у Канићевом Чаиру: Симе Миладиновића, Милете Раденковића, Салке Дурмића и Јулке, жене Светислава Мигрића, окривљених за давање хлеба устаницима. Поред Јулке је на последњем часу било њено дете. али ни плач детета, ни јаук мајке нису могле да умилостиве зверове. Пуцали су на невине жртве и побили их, пошто су претходно довели цело село да гледа тај призор.[9]

Одмах по ослобођењу Шиљеговчани су отпочели подизање споменика својим палим жртвама. Милисав  Јоцић, управитељ школе  је  уложио  велике  напоре  за  подизање  споменика  палим  борцима  у  рату  1912.  до  1919. године.  И за   две године убрзаног рада подигли су такав споменик, какав ни једно село у   Србији до тада није имало. Споменик је висок шест метара и налази се  на  сред села, на   најугледнијем месту, поред  кога  пролази пут за Рибарску Бању.

На ширем каменом постољу са великом мермерном плочом уграђен је камени стуб са орлом од бронзе. На стубу, испод урезаног крста, стоји натпис: „Споменик изгинулим и помрлим ратницима и жртвама села Великог Шиљеговца у ратовима 1912-1919. године. Слава им.” Мермерна плоча обухвата 200 имена страдалих становника села. Прво је име проте Аврама, па два бивша учитеља, Душана Поповића и Димитрија Ђорђевића.  Између два низа имена уклесана је представа мача, као симбол борбе, о чему сведоче и симетрично постављене скупине од четири камене кугле са обе стране  стуба. У подножју плоче је натпис: „Споменик подижу ожалошћене породице помоћу приложеника” и име мајстора „Бертото, Београд”. На задњој страни урезани су стихови: „Благо томе ко до века живи, имао се рашта и родити”. Око споменика је метална ограда .

Споменик изгинулим борцима од 1912-1918
Споменик изгинулим борцима од 1912-1918

Споменик изгинулим  ратницима у ратовима од 1912.  до 1918. године – изглед из 1952. године

 

 На  дан  21.  јула  1922. године освећен  је  споменик  и  том  чину  је  поред  грађана  Шиљеговца  присуствовало  много  гостију  и  званица. „Целу прославу око освећења организовао је нарочити одбор, који су сачињавали: Драгутин Игњатовић, председник општине, Јеврем Панић, Љубодраг и Божа Јовановић, свештеници, синови проте Аврама, Милисав Јоцић, учитељ, и други сељани.”[10] Изузетно надахнуту беседу изговорио је тада Сретен Динић, учитељ. Ево дела те беседе:  „Па, кога прво да жалимо, браћо, од ових две стотина имена: да ли оне хероје наше што под кишом куршума и риком топова падоше, или оне измучене јаднике што оставише кости своје кроз Албанију, или у морским таласима; или оне покојнике, што издахнуше на вешалима, или Моравској ћуприји, или стрељани у чаиру, или најзад оне јаднике што скапаше по бугарским лагерима….. И кад ја ово говорим ја не заборављам   једну болну успомену са Крфа, која ми увек изазива сузе на очима: Кад један мој ђак Владислав Петковић, регрут, приђе к мени на острву Виду и заплака се: – Господине, ти ме не познајеш зато што сам много ослабио… Морам да умрем…. –  Не плаши, се дете моје, рекох му, даће Бог здравља … И стегох његову мршаву руку и тугу у срцу и пренесох се за тренутак у прошлост на срећне дане мирнога живота у селу, када ја бејах његов учитељ и он мој ђак и кад безбрижно живесмо. После кратког времена он је умро и сахрањен, где су још стотине и хиљаде других оставили кости.   И од мојих 40 ђака из те генерације само се један жив вратио са тога Острва Смрти… Шиљеговчанима само  може  на част служити овај споменик, којим су они доказали да умеју високо да цене своје жртве и да су потпуно свесни својих националних дужности. Хвала њима и Одбору на оваквом великом делу! А слава онима што падоше за Отаџбину и овековечише своја имена! Предајмо овај споменик нашим  млађим покољењима у аманет, да га добро чувају, и да се увек сећају са каквим се тешким жртвама створила ова држава и слобода и да су овакви споменици пут, којим се долази до народне величине. Јер кад се овакви споменици подижу по селима, значи, да смо ми постали један велики народ, који има велику прошлост! Поштујмо то и чувајмо као очи у глави!”[11]

За време Другог светског рата, у сталним  сукобима између партизана и четника Драже Михајловића, у селу се одиграла 1943. године велика борба око школе у којој су били стационирани четници. Опкољени четници су се пробили уз велике губитке, а школа је била спаљена. Спомен чесма са фонтаном у Великом Шиљеговцу посвећена је  познатој победи партизана над четничким одредима у јесен 1943. године. Ово дело вајара Димитрија Симића, откривено је 1961. године, поводом двадесетогодишњице Револуције. Ликовни део Споменика чини рељеф у мермеру величине 3  пута 1,5 м, који приказује борбу четника и партизана. Текст на мермерној плочи говори о догађају: „Овде је  новембра 1943. године вођена велика борба између револуционарних народноослободилачких јединица и непријатеља наших народа”. Овде је додато и име Богољуба Митића, који је погинуо 1992. године. Ту је и посвета чесме као прилог 20-годишњици устанка. Испред чесме налази се трапезоидна фонтана.[12]

У отаџбинском рату 1999. године, бранећи домовину од шиптарских терориста на Косову, своје  животе дала су четири младића из овог краја: Горан Милошевић из Сушице, Иван Богосављевић  и  Драган Јанковић из Рибара и учитељ наше школе Топлица Петковић из Зебице. Пролеће 1999. године, кад је и небо плакало над Србијом, нико и никада неће избрисати из наших сећања, као ни  ликове ових храбрих младића.

 


  • [1] Историја Крушевца, Буда Илић, стр. 16. Историјски архив Крушевац, 1971.
  • [2] Исто  стр. 103.
  • [3] Живојин Мишић, Моје успомене, стр. 73. Бигз, 1990.
  • [4] Адам Стошић, Меморијални поход на Крф и Видо – Трагом славних предака, Крушевац, 2000.г.
  • [5] Миливоје Јовановић, Народ у човеку, стр.32., Крушевац 1997.г.
  • [6] Адам Стошић, Крушевац и околина – туристичке стазе, стр. 181. Крушевац,2002.г.
  • [7] Др Миливоје Перовић, Топлички устанак 1917. Слово Љубве, стр.46.
  • [8] Сретен Динић, Бугарска зверства у Врањском округу,  друга књига, стр. 49.,Београд 1921.
  • [9] Сретен Динић- Алекс.Андријевић, Погибија Проте Аврама О. Јовановића,Ниш, 1926.
  • [10] Сретен Динић- Алекс.Андријевић, Погибија Проте Аврама О. Јовановића,Ниш, 1926., стр.19.
  • [11] Сретен Динић- Алекс.Андријевић, Погибија Проте Аврама О. Јовановића,Ниш, 1926., стр.25.
  • [12] Адам Стошић, Крушевац и околина- туристичке стазе, стр. 182. Крушевац,20

Оставите одговор

Close Menu