Становништво

Становништво Великог Шиљеговца је староседелачко и досељеничко. У композицији досељеничког становништва, поред досељеника из оближњих насеља, учествује и становништво: метохијско-косовске, моравске, динарске  и власинске миграционе струје. Становништво давнашњег порекла чине: Игњатовићи (12 кућа), Анђелковићи (10 кућа), Бркићи      (4 куће), Глувчевићи (Миловановићи, 30 кућа), Петровићи        (10 кућа ), Солдатовићи (Миладиновићи, 6 кућа ).[1]

Најстарији досељенички родови насељени су у последњој четврти XVIII века. То су Динићи и Игњићи (18 кућа) од Новог Пазара, Мигрићи (24 куће) од Рашке, Крајковци (Јовановићи, 6 кућа) из села Крајковца у Дреници и Лештарци (25 кућа), насељени у Горњој Мали, из села Лештара код Косовске Каменице. Са Метохије доселили су се: Ристићи  (8 кућа) и Рајковићи и Панићи  (65 кућа).

У првој четврти XIX века, у другом периоду досељавања, доселили су се Ђорђевићи (16 кућа) од Врања, и Канићи (36 кућа) од Аранђеловца, пореклом Динарци. Према Сретену Динићу, Матејићи (10 кућа) су од ужичког  округа а досељени су по свој прилици у времену Првог устанка. Динарски досељеници су и Ненадовићи (5 кућа) из околине Скадра, који су досељени средином XИX века. Узроци миграција предака данашњих становника Великог Шиљеговца су били углавном социјално-политичке, али и економске природе. Пљачка и одвођење женске деце у хареме, а мушке у турску војску најчешћи су узроци сеобама. У борби са Турцима често је проливана и крв, па су из страха од одмазде многе породице морале у бег, и том приликом чиниле су све како би заметнуле траг, мењајући често славе и презимена. Сиромаштво је био значајан узрок сеоба. Живот  на црногорско-херцеговачком кршу натерале су многе да потраже боље животне услове. Неки су их нашли управо на простору данашњег Великог Шиљеговца.

По коначном ослобођењу од Турака, иза 1877. године, досељен је мањи број породица из оближњих насеља, а само неколико из даљих крајева. Између осталих доселили су се и Николићи (7 кућа) 1902. године из села Борин Дола са Власине. Најпре  су радили сезонски као ћерамиџије, па се доцније населили. Овај власински род је једини досељенички род у Рујничкој Мали, који није из Косовско-метохијске области. У овом трећем периоду досељавања, доселили су се и Ристићи и Крстићи (35 кућа) од Лебана око 1885. године и основали Арнаутску малу.[2]

У Великом Шиљеговцу има и 14 породица Рома, давнашњих досељеника. Они су се у прошлости бавили ковачким занатом, а  данас се  неки  од њих успешно баве пољопривредном производњом, трговином, или су пак запослени у друштвеним предузећима.

По Сретену Динићу у селу Брзану на левој обали Велике Мораве једна се мала зове „Шиљеговачка”. Она потиче од овдашњег становништва које је узело учешћа у борби код Делиграда, па избегло испред турске војске низ Мораву до иза Јухора и Ресаве и ту остало.

Подаци о броју становника и кућа у Великом Шиљеговцу  преузети су из писаних докумената до којих се могло доћи. Први попис становништва и непокретне имовине је по налогу кнеза Милоша обављен 1834. године. Тада је Велики Шиљеговац имао 64 пореске главе и 53 домаћинства.[3] До података за пописе од 1948 – 1991. године дошло се  из пописних материјала Статистичког завода Србије, одељења у Краљеву.

 

Година пописа

Број становника

Број домова

1834

53

1837

66

1859

122

1866

964

148

1895

1616

253

1910

2310

328

1921

2304

370

1931

2710

489

1948

2968

578

1953

3110

625

1961

3124

667

1971

3144

717

1981

3125

719

1991

2983

668

Табеларни приказ броја становника и домаћинстава Великог Шиљеговца

 

Од 1866. године до 1921. становништво Великог Шиљеговца је стално расло. Опадање становништва по попису од 1921. године  последица је ратних страдања. Од 1912. до 1919. године погинуло је, настрадало или помрло укупно 240 становника. Њихова имена урезана су на споменику подигнутом у Вароши. Рашћење је било  знатно између 1866.  и 1910. године, када се насеље слободно развијало и када су била у току досељавања из даљих и нарочито оближњих насеља. Изразитији развој јавио се и између 1926. и 1931.године, по развитку варошког краја. Резултат је појединачних досељавања поглавито занатлија и природног прираштаја становништва, које је знатно.

Све до 1961. године у Великом Шиљеговцу био је заступљен традиционалан начин живота у заједници у тзв. породичним задругама. Овај вид живота у селу почео је да се раслојава већ у првим послератним годинама, али је и у 1961. години још увек 12,6 % домаћинстава имало више од седам чланова домаћинства. Данас скоро и да не постоји овај традиционалан вид становања и привређивања више породица у једном домаћинству.

Становништво Великог Шиљеговца чинило је 1948. године 3,2 % укупне  популације становништва општине Крушевац,  1961. године  3,0 % , а  1971. године  2,7 %. Ово постепено  смањење учешћа становништва Великог Шиљеговца у укупном  броју становништва општине резултат је бржег пораста броја становника у општини него што је повећање у Великом Шиљеговцу.

Миграциона померања становништва у правцу село – град, која су карактеристична у читавом  послератном периоду за целокупно подручје Југославије,  нису мимоишла ни Велики Шиљеговац. Овоме је, пре свега, допринео процес индустријализације земље, који је довео до деаграризације сеоског становништва, јер градско становништво није могло да задовољи потребе градске привреде за радном снагом, тако да је и сеоско  становништво без икакве квалификације могло  лако да се запосли у граду. Миграциона померања  из Великог Шиљеговца била су углавном ка Крушевцу. Модернизација путне мреже као и велики број аутомобила у приватном власништву довели су до тога да је дошло до наглог повећања дневних радних миграната у десетогодишњем периоду од 1961. до 1971. године. Миграције радника биле су у правцу Крушевца и Рибарске Бање. Од укупног броја становника насеља Велики Шиљеговац, по попису из 1961. године 71,8 % чинило је становништво које од рођења живи и станује у Великом Шиљеговцу, а 28,4 % чинило је досељено становништво. Од укупног броја досељеника 95,1 % потицало је са сеоског подручја, 2,05 % из насеља мешовитог типа, а 2,85 % са градског подручја. Највећи број  досељеника дошло је са подручја  општине Крушевац –  58,55 %, са подручја других општина Србије досељено је 39,3 % од  укупног броја досељеника и 2,2 % досељено је са подручја других република. Највећи број становника досељавао се пре Другог светског рата и то 44,8%, а у периоду  1941 – 1945. године досељено је 7 %, у периоду     1946 – 1952. године 17, 8 %, у периоду 1953  – 1957. године  13,5 %, и 16,7 % у периоду 1958 – 1961. године. По попису из 1971. године од укупног броја становника 1,5 % је на привременом раду у иностранству, што показује да су миграције прерасле не само општинске и републичке већ и државне границе.[4]

У селу живе и две  породице Македонаца (Давидовски и Блажевски), као и две породице Црногораца (Живаљевић и Мараш).

У последњој деценији  прошлог века, у време рата у Хрватској и Босни, у Велики Шиљеговац је из тих бивших југословенских република дошло и неколико српских породица. Неке од тих породица су у међувремену напустиле наш крај, а четири породице су Велики Шиљеговац изабрале за трајно пребивалиште.

 


  • [1] Исто,  стр. 211.
  • [2] Михајло М.Костић, Велики Шиљеговац, Прилог антропогеографском проучавању варошица у НР Србији, Зборник радова Географског института, Београд, 1959., стр. 212.
  • [3] Резултати пописа из 1834.године,  Мешовита грађа, књ.13., Историјски институт, Београд, 1984.
  • [4] Статистички подаци преузети из Урбанистичког  плана  Великог Шиљеговца из 1978. г.

Оставите одговор

Close Menu